Ljubav

Ljubav je lepo i prijatno osećanje koje je prisutno u svačijem životu. Dok čovek živi, on oseća potrebu da voli i da bude voljen, jer bez ljubavi njegov bi život bio prazan  i potpuno bezvredan.

Postoje različite ljubavi, a svaka od njih čoveka čini srećnim i ispunjenim, unosi toplinu u njegovo srce i pruža mu osećaj sigurnost. Čovek obično voli ljude koji su mu bliski i koji ga okružuju, ali to nije jedina vrsta ljubavi koju on može da oseti.  Postoje i druge vrste ljubavi koje ga pokreću i ispunjavaju njegov život. To su ljubav prema sportu i klubu za koji navija, ljubav prema domovini, svom gradu i rodnom kraju. Svaku od ovih ljubavi čovek nosi duboko u sebi i ne dozvoljava nikome da ih ugrozi. One su jače od svega, čvrste su i neuništive. Bilo da se radi o ljubavi prema roditeljima, bratu i setri, drugarima i nekim drugim dragim i bliskim ljudima ili o ljubavi prema svom kućnom ljubimcu, svojoj zemlji i svom gradu, nema velikih razlika, jer svaka od ovih ljubavi je nesebična, uzajamna i nikad ne prestaje.  Ali postoji još jedna vrsta ljubavi, potpuno drugačija od svih ostalih. Ona je nežna je i krhka i mora se dobro čuvati. Zbog ove ljubavi srce čoveku jače kuca, a telo mu obuzimaju ustreptalost i neki čudni žmarci. Ona menja čoveka, čini ga uznemirenim i pomalo nesigurnim. Kada je isuviše nesiguran u sebe i svoja osećanja, njegovu ljubav prati ljubomora, osećanje koje izaziva bol u srcu i veliki nemir u duši. Zato onaj koji voli treba da se bori protiv ovog ružnog osećanja, jer ljubav je lepa samo kada nema ljubomore, kada je strpljiva, iskrena i čista.

Ljubav je osećanje koje pobeđuje sve, a čovek kada voli i kada je voljen oseća se lepo, srećno i zadovoljno. Voleti je najlepša stvar na svetu, jer ljubav čini čuda. Ona čoveku daje krila i bez nje život ne bi imao smisla

Ljubav iskra zivota

Ljubav je uvek bila pokretac svega oko nas. Ljudi je uvek dozivljavaju kao ljubav izmedju suprotnih polova, ali istina je ta, da svaka vrsta ljubavi moze pokrenuti ono sto je vekovima stajalo.

 Svaka vrsta ljubavi pokrece svet, tacnije svaka ljubav moze biti iskra zivota, bilo ljudskog ili zivota neke masine. Kad dobro razmislimo, svaki veliki naucnik je strastveno voleo nauku kojom se bavio. Prakticno mozemo reci da je iz ljubavi izucavao neku naucnu oblast i da su tako nastajala sva ta otkrica koja su olaksala i promenila svet oko nas. Opet, imamo vrste ljubavi medju ljudima koje svakako dovode do zivota jer se iz ljubavi radjaju deca a od njih nema vece iskre zivota. Sve na ovom svetu proisteklo je iz toga da je neko nosen ljubavlju menjao stvari oko sebe da bi njemu bilo bolje ili nekome ko je njemu drag. Medjutim, imamo i onih situacija koje nisu tako svetle a to je da neko iz ljubavi ili sklonosti prema ruznim stvarima opet stvara probleme koji uticu na okolinu. To znaci da ljubav ne mora uvek biti iskra zivota vec i nekih losih stvari koje su daleko drugacije od nekih novih pocetaka.

Svakako bih se uvek opredelila za ovu prvu opciju, ali nekad i vodjeni dobrim namerama mozemo doci do rezultata koji su losi za ostale.

Moja uloga u stvaranju miroljubivog sveta

  Život je jedna velika avantura, pustolovina. Opasnost vreba svuda. Svakodnevica je ispunjena strahom, bolom, mukom, onoliko koliko je i sreće, zabave, užurbanosti, ljubavi i mnogih dragih stvarčica u njoj. 
  Svaki život je jedan specifičan lavirint. Svi krčimo put kroz njega zastajkujući, praveći greške, padajući,ali i čineći dobra dela. Zalutamo, stižemo do ćorsokaka, ali uspevamo da se izvučemo i pronađemo onu pravu i naizgled, bezbednu putanju. Svako od nas je jedinka koja učestvuje u stvaranju ovog sveta. Činimo da on postoji i bude baš ovakav. Ulepšavanjem sopstvenog života, utičemo i na sređivanje okoline. Ne možemo promeniti ono što je bilo, niti možemo reći da se ovo ili ono neće dogoditi. Svet ne možemo preobraziti, već ga samo možemo poboljšati kao i sopstveni život. Znamo da loše osobine, dela, misli izrečene ili ne, šalju negativne vibracije drugima, dok unutrašnji mir, harmonija, smirenost i blagost, jesu prvi koraci ka poboljšanju života. Tako i ljubav, lepa reč, iskrenost, vera, šalju okolini pozitivne talase i okrepljuju ne samo ljudske duše, već i biljke i životinje, koje nam ne mogu reći šta im smeta. Verujem da stvaranje miroljubivijeg sveta zapravo i nije pretežak zadatak. Dovoljno je da svako od nas bar jednom dnevno iskreno nekome poželi zdravlje, uputi toplu reč, izostavi psovku i uvredu, ne šutne kuče i ne iščupa cvet. Svakog dana ponavljajmo u sebi da ljubav, vera i nada pobeđuju. Uložimo u stvaranje lepšeg sveta i života samo mali napor. Najpre sredimo nered, haos i pomračenost u nama samima, pa tek onda pređimo na raščišćavanje sveta. Oslobodimo se prljavih misli, zlih dela, nesuglasica, tuča u kućama i školama. Shvatimo da je uređivanje planete veliki posao kojim snosimo odgovornost. Svi moramo biti strpljivi i vredni, jaki, karakterni, kako bismo se oslobodili zavisti, poroka, ljubomore. Učestvujemo u ugrožavanju planete i snosimo deo odgovornosti za njeno razaranje, ujedno zaslužujemo i sitna priznanja za plemenita dela, predanost i ozbiljnost koje unosimo u posao kojim poboljšavamo život i svoje okruženje. Pred mnogima je svakodnevna dilema hoće li poći ovim ili onim putem, primorani su da prave izbor, rizikuju, odlučuju. Dolaze u nezavidne situacije i teško pronalaze pravi put. Ali, život i svet koji smo stvorili sami, uz pomoć Boga, prirode, jesu pustolovine i avanture. 
  Život jeste zamršen i težak, ali svako od nas može da ulepša drugome dan, razmrsi problem i samo jednim osmehom pridobije nečije srce, a to je već mnogo. 

Mostovi koji povezuju mlade

  Hodam nepoznatim putevima beskonačne mašte. Razgledam sve oko sebe i kao da pogledom tražim nešto određeno. Osećam neobičnu usamljenost, tako čestu pojavu kod mladih ljudi. Usamljenost koja me guši. Pokušavam da ih zadržim, ali uzalud, slane suze klize niz moje žalosno lice.

  Pogledam levo i ugledam vijugavu, smaragdno zelenu reku. Iznenada začujem vrisku dozivanje. Pogledam na drugu stranu rečne obale, i ugledam neke ljude kako mi mašu. Ne, nisu to odrasli ljudi! Nikada nisam videla odrasle ljude da sa toliko ljubavi i energije mašu nepoznatoj osobi. Bili su to moji vršnjaci. Oni i dalje viču i mašu, i govore nekim, meni nepoznatim jezikom. U tom trenutku shvatam koliko je to nebitno. Jer oni, baš kao i ja, žele da se družimo, sklapamo prijateljstva. Povezuje nas jezik bez reči. Tim nevidljivim jezikom, onim bezazlenim i naivnim punim ljubavi, oni žele da pređem na njihovu stranu. Žele da budemo prijatelji. I ja to želim, svim svojim srcem. Napravih korak napred, ali se naglo zaustavih.

Uhvati me panika, jer shvatih da ne mogu preći reku. Između velikog prijateljstva stoji reka zaborava koja nosi sve pred sobom. Jedina mogućnost da je pređem jeste most. Most koji povezuje mlade. Zatvorih oči i požleh da se taj most stvori ispred nas. Da upoznam svoje vršnjake. Otvorih oči i ugledah ga onako veličanstvenog, izgrađenog od poverenja i razumevanja, ljubavi i dobrote. Dozivao me nečujnim glasom. Sa druge strane— muk. Sekund, dva začu se par ubrzanih koraka. Oni što su me dozivali, trčali su ka meni. Od radosti potrčah im u susret. Sreli smo se negde na sredini. Dugo smo se nasmejani gledali i pričali jezikom bez reči. Nije važno, postali smo prijatelji. A posle? Nisam sigurna, jer je ubrzo svanulo i nekakav sat je zazvonio. Mada, onaj isti most, ponekad zaluta u moje misli u snu. I dalje spaja udaljene obale i mlade ljude. I dalje je tako stvaran. A zatim odlazi dalje, ne ljutim se.

  Znam da će jednom ipak da se vrati i spoji me sa starim prijateljima. A možda i sa nekim novim.