Mostovi koji povezuju mlade

  Hodam nepoznatim putevima beskonačne mašte. Razgledam sve oko sebe i kao da pogledom tražim nešto određeno. Osećam neobičnu usamljenost, tako čestu pojavu kod mladih ljudi. Usamljenost koja me guši. Pokušavam da ih zadržim, ali uzalud, slane suze klize niz moje žalosno lice.

  Pogledam levo i ugledam vijugavu, smaragdno zelenu reku. Iznenada začujem vrisku dozivanje. Pogledam na drugu stranu rečne obale, i ugledam neke ljude kako mi mašu. Ne, nisu to odrasli ljudi! Nikada nisam videla odrasle ljude da sa toliko ljubavi i energije mašu nepoznatoj osobi. Bili su to moji vršnjaci. Oni i dalje viču i mašu, i govore nekim, meni nepoznatim jezikom. U tom trenutku shvatam koliko je to nebitno. Jer oni, baš kao i ja, žele da se družimo, sklapamo prijateljstva. Povezuje nas jezik bez reči. Tim nevidljivim jezikom, onim bezazlenim i naivnim punim ljubavi, oni žele da pređem na njihovu stranu. Žele da budemo prijatelji. I ja to želim, svim svojim srcem. Napravih korak napred, ali se naglo zaustavih.

Uhvati me panika, jer shvatih da ne mogu preći reku. Između velikog prijateljstva stoji reka zaborava koja nosi sve pred sobom. Jedina mogućnost da je pređem jeste most. Most koji povezuje mlade. Zatvorih oči i požleh da se taj most stvori ispred nas. Da upoznam svoje vršnjake. Otvorih oči i ugledah ga onako veličanstvenog, izgrađenog od poverenja i razumevanja, ljubavi i dobrote. Dozivao me nečujnim glasom. Sa druge strane— muk. Sekund, dva začu se par ubrzanih koraka. Oni što su me dozivali, trčali su ka meni. Od radosti potrčah im u susret. Sreli smo se negde na sredini. Dugo smo se nasmejani gledali i pričali jezikom bez reči. Nije važno, postali smo prijatelji. A posle? Nisam sigurna, jer je ubrzo svanulo i nekakav sat je zazvonio. Mada, onaj isti most, ponekad zaluta u moje misli u snu. I dalje spaja udaljene obale i mlade ljude. I dalje je tako stvaran. A zatim odlazi dalje, ne ljutim se.

  Znam da će jednom ipak da se vrati i spoji me sa starim prijateljima. A možda i sa nekim novim.