Ljubav

Ljubav je lepo i prijatno osećanje koje je prisutno u svačijem životu. Dok čovek živi, on oseća potrebu da voli i da bude voljen, jer bez ljubavi njegov bi život bio prazan  i potpuno bezvredan.

Postoje različite ljubavi, a svaka od njih čoveka čini srećnim i ispunjenim, unosi toplinu u njegovo srce i pruža mu osećaj sigurnost. Čovek obično voli ljude koji su mu bliski i koji ga okružuju, ali to nije jedina vrsta ljubavi koju on može da oseti.  Postoje i druge vrste ljubavi koje ga pokreću i ispunjavaju njegov život. To su ljubav prema sportu i klubu za koji navija, ljubav prema domovini, svom gradu i rodnom kraju. Svaku od ovih ljubavi čovek nosi duboko u sebi i ne dozvoljava nikome da ih ugrozi. One su jače od svega, čvrste su i neuništive. Bilo da se radi o ljubavi prema roditeljima, bratu i setri, drugarima i nekim drugim dragim i bliskim ljudima ili o ljubavi prema svom kućnom ljubimcu, svojoj zemlji i svom gradu, nema velikih razlika, jer svaka od ovih ljubavi je nesebična, uzajamna i nikad ne prestaje.  Ali postoji još jedna vrsta ljubavi, potpuno drugačija od svih ostalih. Ona je nežna je i krhka i mora se dobro čuvati. Zbog ove ljubavi srce čoveku jače kuca, a telo mu obuzimaju ustreptalost i neki čudni žmarci. Ona menja čoveka, čini ga uznemirenim i pomalo nesigurnim. Kada je isuviše nesiguran u sebe i svoja osećanja, njegovu ljubav prati ljubomora, osećanje koje izaziva bol u srcu i veliki nemir u duši. Zato onaj koji voli treba da se bori protiv ovog ružnog osećanja, jer ljubav je lepa samo kada nema ljubomore, kada je strpljiva, iskrena i čista.

Ljubav je osećanje koje pobeđuje sve, a čovek kada voli i kada je voljen oseća se lepo, srećno i zadovoljno. Voleti je najlepša stvar na svetu, jer ljubav čini čuda. Ona čoveku daje krila i bez nje život ne bi imao smisla

Ljubav iskra zivota

Ljubav je uvek bila pokretac svega oko nas. Ljudi je uvek dozivljavaju kao ljubav izmedju suprotnih polova, ali istina je ta, da svaka vrsta ljubavi moze pokrenuti ono sto je vekovima stajalo.

 Svaka vrsta ljubavi pokrece svet, tacnije svaka ljubav moze biti iskra zivota, bilo ljudskog ili zivota neke masine. Kad dobro razmislimo, svaki veliki naucnik je strastveno voleo nauku kojom se bavio. Prakticno mozemo reci da je iz ljubavi izucavao neku naucnu oblast i da su tako nastajala sva ta otkrica koja su olaksala i promenila svet oko nas. Opet, imamo vrste ljubavi medju ljudima koje svakako dovode do zivota jer se iz ljubavi radjaju deca a od njih nema vece iskre zivota. Sve na ovom svetu proisteklo je iz toga da je neko nosen ljubavlju menjao stvari oko sebe da bi njemu bilo bolje ili nekome ko je njemu drag. Medjutim, imamo i onih situacija koje nisu tako svetle a to je da neko iz ljubavi ili sklonosti prema ruznim stvarima opet stvara probleme koji uticu na okolinu. To znaci da ljubav ne mora uvek biti iskra zivota vec i nekih losih stvari koje su daleko drugacije od nekih novih pocetaka.

Svakako bih se uvek opredelila za ovu prvu opciju, ali nekad i vodjeni dobrim namerama mozemo doci do rezultata koji su losi za ostale.

Moja uloga u stvaranju miroljubivog sveta

  Život je jedna velika avantura, pustolovina. Opasnost vreba svuda. Svakodnevica je ispunjena strahom, bolom, mukom, onoliko koliko je i sreće, zabave, užurbanosti, ljubavi i mnogih dragih stvarčica u njoj. 
  Svaki život je jedan specifičan lavirint. Svi krčimo put kroz njega zastajkujući, praveći greške, padajući,ali i čineći dobra dela. Zalutamo, stižemo do ćorsokaka, ali uspevamo da se izvučemo i pronađemo onu pravu i naizgled, bezbednu putanju. Svako od nas je jedinka koja učestvuje u stvaranju ovog sveta. Činimo da on postoji i bude baš ovakav. Ulepšavanjem sopstvenog života, utičemo i na sređivanje okoline. Ne možemo promeniti ono što je bilo, niti možemo reći da se ovo ili ono neće dogoditi. Svet ne možemo preobraziti, već ga samo možemo poboljšati kao i sopstveni život. Znamo da loše osobine, dela, misli izrečene ili ne, šalju negativne vibracije drugima, dok unutrašnji mir, harmonija, smirenost i blagost, jesu prvi koraci ka poboljšanju života. Tako i ljubav, lepa reč, iskrenost, vera, šalju okolini pozitivne talase i okrepljuju ne samo ljudske duše, već i biljke i životinje, koje nam ne mogu reći šta im smeta. Verujem da stvaranje miroljubivijeg sveta zapravo i nije pretežak zadatak. Dovoljno je da svako od nas bar jednom dnevno iskreno nekome poželi zdravlje, uputi toplu reč, izostavi psovku i uvredu, ne šutne kuče i ne iščupa cvet. Svakog dana ponavljajmo u sebi da ljubav, vera i nada pobeđuju. Uložimo u stvaranje lepšeg sveta i života samo mali napor. Najpre sredimo nered, haos i pomračenost u nama samima, pa tek onda pređimo na raščišćavanje sveta. Oslobodimo se prljavih misli, zlih dela, nesuglasica, tuča u kućama i školama. Shvatimo da je uređivanje planete veliki posao kojim snosimo odgovornost. Svi moramo biti strpljivi i vredni, jaki, karakterni, kako bismo se oslobodili zavisti, poroka, ljubomore. Učestvujemo u ugrožavanju planete i snosimo deo odgovornosti za njeno razaranje, ujedno zaslužujemo i sitna priznanja za plemenita dela, predanost i ozbiljnost koje unosimo u posao kojim poboljšavamo život i svoje okruženje. Pred mnogima je svakodnevna dilema hoće li poći ovim ili onim putem, primorani su da prave izbor, rizikuju, odlučuju. Dolaze u nezavidne situacije i teško pronalaze pravi put. Ali, život i svet koji smo stvorili sami, uz pomoć Boga, prirode, jesu pustolovine i avanture. 
  Život jeste zamršen i težak, ali svako od nas može da ulepša drugome dan, razmrsi problem i samo jednim osmehom pridobije nečije srce, a to je već mnogo. 

Mostovi koji povezuju mlade

  Hodam nepoznatim putevima beskonačne mašte. Razgledam sve oko sebe i kao da pogledom tražim nešto određeno. Osećam neobičnu usamljenost, tako čestu pojavu kod mladih ljudi. Usamljenost koja me guši. Pokušavam da ih zadržim, ali uzalud, slane suze klize niz moje žalosno lice.

  Pogledam levo i ugledam vijugavu, smaragdno zelenu reku. Iznenada začujem vrisku dozivanje. Pogledam na drugu stranu rečne obale, i ugledam neke ljude kako mi mašu. Ne, nisu to odrasli ljudi! Nikada nisam videla odrasle ljude da sa toliko ljubavi i energije mašu nepoznatoj osobi. Bili su to moji vršnjaci. Oni i dalje viču i mašu, i govore nekim, meni nepoznatim jezikom. U tom trenutku shvatam koliko je to nebitno. Jer oni, baš kao i ja, žele da se družimo, sklapamo prijateljstva. Povezuje nas jezik bez reči. Tim nevidljivim jezikom, onim bezazlenim i naivnim punim ljubavi, oni žele da pređem na njihovu stranu. Žele da budemo prijatelji. I ja to želim, svim svojim srcem. Napravih korak napred, ali se naglo zaustavih.

Uhvati me panika, jer shvatih da ne mogu preći reku. Između velikog prijateljstva stoji reka zaborava koja nosi sve pred sobom. Jedina mogućnost da je pređem jeste most. Most koji povezuje mlade. Zatvorih oči i požleh da se taj most stvori ispred nas. Da upoznam svoje vršnjake. Otvorih oči i ugledah ga onako veličanstvenog, izgrađenog od poverenja i razumevanja, ljubavi i dobrote. Dozivao me nečujnim glasom. Sa druge strane— muk. Sekund, dva začu se par ubrzanih koraka. Oni što su me dozivali, trčali su ka meni. Od radosti potrčah im u susret. Sreli smo se negde na sredini. Dugo smo se nasmejani gledali i pričali jezikom bez reči. Nije važno, postali smo prijatelji. A posle? Nisam sigurna, jer je ubrzo svanulo i nekakav sat je zazvonio. Mada, onaj isti most, ponekad zaluta u moje misli u snu. I dalje spaja udaljene obale i mlade ljude. I dalje je tako stvaran. A zatim odlazi dalje, ne ljutim se.

  Znam da će jednom ipak da se vrati i spoji me sa starim prijateljima. A možda i sa nekim novim.

Predpraznicko vece

  Jedan od nasih najboljih pesnika Aleksa Santic, cije pesme odisu neznoscu i kada prete tiraninu, nose naivnost i kada se dave u ljubavnim otrovima.
  Pored pesama "Jedna suza" i " Vece na skolju" , pesma koja predstavlja vrhunac njegovog umeca je pesma "Predpraznicko vece". Po svom tonu i osecanjima spada u ispovedne, elegicne pesme. U njoj se dodiruju dva motiva, motiv sadasnjosti i proslosti koja je bila ispunjena srecom. Ambijent i atmosfera dopunjuju ikona i kandilo koje baca svetlost, ali i pec i stari sahat ciji zvuci podsecaju na ljudsku prolaznost. Sve je pdredjeno prazninom i tugom, jer predpraznicka atmosfera podseca na proslost. Podseca na  oca i majku, na starog suseda Petra, na sve one kojih vise nema. Pesnik je toga svestan a tuga ta tuga je u njemu. Sve je isto, samo je sada ona soba koja je " bila ko vrt jedan" sada " gluha jama", a sam pesnik nalik ja na " list sveo pod bjelinom inja". U njegovoj dusi vlada ocaj i kosmar, misao da je zivot apsurdan. Ali, tu se javlja nada i razlog za dalje, javljaju se njegovi stihovi u vidu ptica. One ga tese i ukazuju:
      " Mi zdruzujemo duse ljudi sviju!
        Mrtve sa zivima vezu nase niti:
        i  s nama vazda uza te ce biti
        i oni kje davno prava krije!
  I tada pesnik svestan ovih stihova poicinje da place. Taj plac i te suze javice se kao iznenadno otkrivalje srece.

Banovic Strahinja

  Iz plejade kosovskih ratnika omiljeni junak epske narodne poezije o kojem su mnoge pesme ispevane je Banovic Strahinja.
  Mnogo puta opevana tema o ugrabljenoj zeni, koja biva neverna i neprijateljski nastrojena prema muzu prati i jednu od prica o Banovic Strahinji.
  Banovic Strahinja uzdignut je iznad svih prolaznosti , vecan i postojan kao spomenik jednog teskog vremena srpskog naroda. Junak "cojstva" sa svim moralima komponentama, jedinstven i nepobediv. Narodni pevac ne stedi pohvale i kaze
       "Pomalo je takijeh junaka
        ka sto bjese Strahinicu bane.
  Cela prica o njemu lici na bajku o nepobedivom, osecajnom, aupom hrabrosti obavijenom i nepredvidivom junaku. On je spreman da sam krene u boj za svoj narod, za cast svoje ljube i slobodu svog doma. kroz dijapazon njegovih osobina protkano je ono pozitivno lukavstvo, mudrost koju korosti do poztizanja krajnjeg cilja. U sebi poseduje nadljudsku snagu, moc trpljenja i dozu snalazljivosti. banovic Strahinja je bistrouman i nepromisljen cak i u trenucima kada ga i nepromisljena ljuba izdaje, on ima snage da se bori i nepodlegne ranama. Preziruci kukavicluk on ne preza da odgovori svojoj tazbini, visoko uzdizanim junacima. U njemu lezi duboko osecajna licnost, koja iako izneverena i izigrana, spremna ja da postedi zivot svoje neverne ljube.
  Banovic Strahinja poseduje sve one osobine koje ga svrstavaju u mit , a pesme opevane o njemu samo potkrepljuju cinjenicu da mu ravnog junaka nema.

Moja kuca

  Najveci deo svog vremena provodim u kuci. To je najtoplije mesto gde uvek lepo i prijatno.

 Spoljasnji izgled. Sa glavne ulice gledajuci na nju vide se ulazna vrata i dva prozora. Ona nije bas velika ali je za mene lepa. Fasada joj je bela. Ono po cemu je ona karakteristicna jeste da ja na jednom uglu veoma visoka tresnja a na drugom jelka.
  Unutrasnji izgled. Ulaskom u kucu  vidi se jedna prostorija u kojoj provodimo najveci deo leta. Iduci dalje vidi se hodnik koji ima gde ima pet ulaznih vrata. Pravo niz hodnik ulazi se u dnevnu sobu tu se veme najvise provodi. Medjutim, ova prostorija je veoma hladna jer se prozor nalazi na severu. U sredisnjem delu stoji veliki trpezrijski sto. Pored njega ugaona garnitura i komoda sa televizorom, prozor gleda na jelu koja je veoma visoka. Soba koja gleda ka istoku takodje gleda na dud. Ta soba je trpezarija. na sredini se nalazi sto sa stolicama i razni aparati za spremanje jela.
  Oba ova drveta su izuzetno visoka, ali se veoma razlikuju. U maju stizu treznje i ima dosta ptica koji se hrane njima. Jela je sediste gnezda. 

Sta je to sto mi ne da mira

  Sta je to sto me tako uzbudi, posalje struju koja prodje mojim telom i hiljadu varnica koje tako peku i stvaraju cudan miris. To je miris koji se samo jednom dozivljava kao sto se covek samo jednom moze roditi. Pa posle preraste u osecanje, tako nepoznato  kao slucajni prolaznik. Kakvo je to osecanje? Zasto placem kam mi nije nista i zasto se smejem kad ne znam sta je smsno? niljadu pitanja a odgovora nema.
  Taj odogovor ne nalazim ni i zvezdama dok nocu ne mogu da zaspim. One tako sjaje kao da zele da mi pomognu a ja svake noci odgovor cekam. Ujutru kad ustanem i kad prvi zraci umijaju mi lice a ptice cvrkucu svoje najlepse pesme ja sam neraspolozena. U ogledalu gkedam sebe i stalno nalazi neke nedostatke. A zasto ih ranije nije bilo? To je to osecanje bez definicije i porekla ali ipak tako vazno u zivotu kao voda, vazduh, Sunce i majcin zagrljaj. nesto me kopka iznutra, ne da mi mira i kao da svi cekaju odgovor a ja cutim i gledam satima u jednu tacku a misli rasute, nikada da se smire u raj. " Zasto je to tako, pa da nisam bolesna, ne rumena sam i rumena kao sunce u zenici". zasto se svi okrecu oko mene, bas su dosadni, zar ne razumeju da mi treba tisina, samoca i malo prostora. Zar i oni nisu bili deca, zar i oni nisu imali osecanja tako cudna i nepoznata koja me prosto hipnotisu? Zasto im smeta moja prejaka muzika? Zasto moja majka misli da sam cudna i cutljiva a otac misli da su mi dosle moje bubice? Zar ne znaju da ja vise nisam malo dete kojem treba pomoc na svakom koraku. Onda tako prekorevajuci svoje zabrinute roditelje setim se narodne izreke " Za majku je dete uvek malo, plasljivo i kome uvek treba pomoci". Onda se pitam da nisam preterala i na kraju zakljucim: " Krivo je nepoznato osecanje". Zasto je tako bezdusno to osecanje, navelo me je na svadju sa majkom zbog meke nevazne stvari? Zasto me vec jednom ne napusti, zasto je nemilosrdno pa zar ne vidi da placem i da mi suze polako jedna pa jedna teku niz uznemireni lice? Zar ne vidi da nocu jecam neznajuci zasto zaleci se Mesecu " jednom prijatelju koji mi se nece narugati i nasmejati". Nesto bih poverila po nekom : drugarici, mami, prijatelju ali ne. Mama je sve to odavno vec prosla i za nju su to osecanja nepoznata kao i meni. Ostalima ne jer se bojim podsmeha, jer svi misle na vaznije stvari. I tako ostajem sama sa svojim nepoznatim osecanjem da bijm bitku dok jena od nas na kraju ne pobedi.

Put na more

  More! To je bezkrajna plavetnilost koja se prostire od obale do neke linije tamo u daljini gde se spaja sa nebom.
  Do sada sam ga videla samo na TV, pa mi je bilo tesko da zamislim kako izgleda stvarnosti. Konacno dosao je i taj dan. Krenuli smo! Izlazeci iz Beograda u mislima mi je ostala slika letnje kise koja je pljustala na krovove kuca. Struja je nestala. Nista se nije videlo. A posle kraceg putovanja Kragujevac. Grad je bio obasjan svetiljkama a kisa je i dalje udarala u prozor automobila. Utonula sam u san i posle nekog vremena naglo se trgnula pred ulazak u Novi Pazar. Kisa nije padala ali napolju je duvao jak i hladan vetar. vec je bilo svanulo. Svi ovi ljudi pored puta bili su tako cudni. Zene i devojke uvijene u razne marame izgledale su tako neobicne. Osecala se neka cudna tisina. Smenjivali su se gradovi, pejzazi kao u nekom snu. Ovo je kanjon Morace- cula sam glas mog brata, a onda sam se potpuno probudila. Izgledalo je kao da je zemlja pukla, a gore visoko plavilo se nebo, koliko je plavo moglo biti od zbog kise koja je neumorno lila. Sve bi mozda izgledalo lepse da nas ona nije pratila skoro tokom celog putovanja. Negde kod cetinja pocelo je Sunce. Stali smo da se odmorimo i cula sam ujakov glas koji je rekao da smo blizu culja naseg putovanja. Prvi put sam osetila ovako naglu promenu klime. Prvo hladan jak vetar i kisa, a zatim Sunce koje przi svojim uzarenim zracima. Uzbudjenje u meni je polako raslo i konacno sam ugledala Budvu a onda Becice, Rafailovice, Sveti Stefan i obalu koja se prostirala u bezkonacnost.
  Bezkrajno plavetnilo se prostiralo ispred mojih ociju koje se tamo negde daleko stapalo sa nebom.Nikada nisam videla toliko vode na samo jednom mestu. Ulazim u Becice i prva pomisao mi je bila kako cu se slatko okupati u ovoj plavoj tecnosti.

Vocke u mojoj basti u prolece

  Doslo je prolece najlepse godisnje doba. Na livadi, u basti, u sumi, u parku oseca se njegov dah, sarene se njegove boje. Sva priroda je obukla svoje novo odelo pa i voce u mojoj basti. Na franama tresnje, visnje, jabuke, kruske i drugog voca trepere se zeleni listovi na prolecnom vetru.
  Ovoga proleca prvo su zamirisali cvetovi tresnje, visnje i sljive pa onda i cvetovi jabuke i kruske. Prolece je rajski mesec. U celoj basti se siri opojan miris voca! Na njihovim granama su sada vec vidljivi plodovi.
  A dole na zemlji jos cvetaju jagode, a sa strane grane malina su savile svoje glavice i kao da posmatraju sta se desava dole. Sa druge strane baste ponosno stoji jorgovan cije se grane leprsaju na vetru, i tako kao da pozdravljaju prolaznike. A malo dalje jasminove grancice su prepune pupoljaka koji vec opojno mirisu sireci svoj miris daleko niz ulicu. Jasmin i jorgovan su mozda greskom zalutali u drustvo vocaka, ali oni uglavnom lepo izgledaju, a jos lepse i opojnije mirisu.
  Svo voce u mojoj basti je ovoga proleca dobilo nove stanare, a to su pcele, bube, leptiri i neki drugi insekti.

Masta

  Zivot je reka, nepredvidiva i valovita, koja te nosi i njise cineci te jacim i snaznijim. Nas deciji zivot protkan je nitima realnosti i maste.

  Prolecni cvrkut i sum vetra tera na lenskarenje i prepustanje mastanju. sklapam oci i odlazim u druge svetove, drugacije vizije i horizonte, neke nove dimenzije. U mom svetu maste cve odise mirom i lepotom, svako ima pravo na zivot, osmeh dom i porodicu. Moja masta ispravlja iskrivljene slike surove stvarnosti, sve one tuzne trenutke i sene, one suze u ocima i vapaj u dusi.

  Samo u mojoj masti dugin spektar ima najlepse boje, sunce uvek sija, potocic zubori, deca se slobodno igraju, a pticice pevaju najlepse pesme. Moja masta ima jaku moc koja prodire u najtamnije kutke svakodnevnice i cini ih srecnim i razigranijim. U mojoj masti ja sam veliki, moja okolina odise cistotom i zelenilom, ljudi su kulturno uzdignuti i fini, a zemlju greje slobodarsko srce.

  Deca su ono sto odrasli vise ne mogu biti, sposobni da mastaju i mastajuci pobegnu od realnosti u potrazi za srecom. Moja masta je odraz neke druge strane moje licnosti , odraz mojih nadaja, zelja, htenja i ideala. Mozda ce moja masta jednog dana biti realnost, a svet jedna oaza mira i srece.