Jedan list iz mog dnevnika (letnji raspust)

  Jutro je. Posmatram kako se paucinatsa magla dize ka nebeskom svodu. Jako udahnuh redak planinski vazduh. Miris pokosene trave, ususkane babine i dedine kuce, miris netaknute i nabujale prirode pece mi nozdrve.
  Sedim na brdu blizu kuce. U meni osecaj koji mi siri vidike, zelja da poletim, radost pripadnosti. Zelim da i ti, moj dnevnice, osetis moju poletnost, razigranost trenutka, da ti udahnem lepotu moje dedovine. Sve se tako kupa u ususkanosti, neki cudan mir lebni nad nekih desetak kuca...
U glavi zamisljam kako je nekad moje selo izgledalo, pokusavam da oslikam dedine price o moru zetelaca, o pesmi kopaca, o praljama na nabujalom potoku i igri dece.... Gledam nakrivljane kucice za koje vreme godinama, decenijama, stoji, casovnik ne pomera kazaljke, drvece se blago dodiruje da ne poremeti harmoniju.
  Posebnu tplinu uneo je babin rucak, vruca pogaca, kajmak i velika casa mleka... Vec tada sam gledao u tvoje korice, pomalo tuzan da necu moci da ti oslikam lepotu koja mi ispunjava srce toplinom i cudno mi igra u damarima.
  Dragi moj dnevnice, danas sam najjace osetio kako me moji koreni vuku sebi, onu tugu zbog odlaska i zelju da se okrtenem, potrcim i ususkam u toplinu mog sela.