Sta je to sto mi ne da mira

  Sta je to sto me tako uzbudi, posalje struju koja prodje mojim telom i hiljadu varnica koje tako peku i stvaraju cudan miris. To je miris koji se samo jednom dozivljava kao sto se covek samo jednom moze roditi. Pa posle preraste u osecanje, tako nepoznato  kao slucajni prolaznik. Kakvo je to osecanje? Zasto placem kam mi nije nista i zasto se smejem kad ne znam sta je smsno? niljadu pitanja a odgovora nema.
  Taj odogovor ne nalazim ni i zvezdama dok nocu ne mogu da zaspim. One tako sjaje kao da zele da mi pomognu a ja svake noci odgovor cekam. Ujutru kad ustanem i kad prvi zraci umijaju mi lice a ptice cvrkucu svoje najlepse pesme ja sam neraspolozena. U ogledalu gkedam sebe i stalno nalazi neke nedostatke. A zasto ih ranije nije bilo? To je to osecanje bez definicije i porekla ali ipak tako vazno u zivotu kao voda, vazduh, Sunce i majcin zagrljaj. nesto me kopka iznutra, ne da mi mira i kao da svi cekaju odgovor a ja cutim i gledam satima u jednu tacku a misli rasute, nikada da se smire u raj. " Zasto je to tako, pa da nisam bolesna, ne rumena sam i rumena kao sunce u zenici". zasto se svi okrecu oko mene, bas su dosadni, zar ne razumeju da mi treba tisina, samoca i malo prostora. Zar i oni nisu bili deca, zar i oni nisu imali osecanja tako cudna i nepoznata koja me prosto hipnotisu? Zasto im smeta moja prejaka muzika? Zasto moja majka misli da sam cudna i cutljiva a otac misli da su mi dosle moje bubice? Zar ne znaju da ja vise nisam malo dete kojem treba pomoc na svakom koraku. Onda tako prekorevajuci svoje zabrinute roditelje setim se narodne izreke " Za majku je dete uvek malo, plasljivo i kome uvek treba pomoci". Onda se pitam da nisam preterala i na kraju zakljucim: " Krivo je nepoznato osecanje". Zasto je tako bezdusno to osecanje, navelo me je na svadju sa majkom zbog meke nevazne stvari? Zasto me vec jednom ne napusti, zasto je nemilosrdno pa zar ne vidi da placem i da mi suze polako jedna pa jedna teku niz uznemireni lice? Zar ne vidi da nocu jecam neznajuci zasto zaleci se Mesecu " jednom prijatelju koji mi se nece narugati i nasmejati". Nesto bih poverila po nekom : drugarici, mami, prijatelju ali ne. Mama je sve to odavno vec prosla i za nju su to osecanja nepoznata kao i meni. Ostalima ne jer se bojim podsmeha, jer svi misle na vaznije stvari. I tako ostajem sama sa svojim nepoznatim osecanjem da bijm bitku dok jena od nas na kraju ne pobedi.