Predpraznicko vece

  Jedan od nasih najboljih pesnika Aleksa Santic, cije pesme odisu neznoscu i kada prete tiraninu, nose naivnost i kada se dave u ljubavnim otrovima.
  Pored pesama "Jedna suza" i " Vece na skolju" , pesma koja predstavlja vrhunac njegovog umeca je pesma "Predpraznicko vece". Po svom tonu i osecanjima spada u ispovedne, elegicne pesme. U njoj se dodiruju dva motiva, motiv sadasnjosti i proslosti koja je bila ispunjena srecom. Ambijent i atmosfera dopunjuju ikona i kandilo koje baca svetlost, ali i pec i stari sahat ciji zvuci podsecaju na ljudsku prolaznost. Sve je pdredjeno prazninom i tugom, jer predpraznicka atmosfera podseca na proslost. Podseca na  oca i majku, na starog suseda Petra, na sve one kojih vise nema. Pesnik je toga svestan a tuga ta tuga je u njemu. Sve je isto, samo je sada ona soba koja je " bila ko vrt jedan" sada " gluha jama", a sam pesnik nalik ja na " list sveo pod bjelinom inja". U njegovoj dusi vlada ocaj i kosmar, misao da je zivot apsurdan. Ali, tu se javlja nada i razlog za dalje, javljaju se njegovi stihovi u vidu ptica. One ga tese i ukazuju:
      " Mi zdruzujemo duse ljudi sviju!
        Mrtve sa zivima vezu nase niti:
        i  s nama vazda uza te ce biti
        i oni kje davno prava krije!
  I tada pesnik svestan ovih stihova poicinje da place. Taj plac i te suze javice se kao iznenadno otkrivalje srece.

Banovic Strahinja

  Iz plejade kosovskih ratnika omiljeni junak epske narodne poezije o kojem su mnoge pesme ispevane je Banovic Strahinja.
  Mnogo puta opevana tema o ugrabljenoj zeni, koja biva neverna i neprijateljski nastrojena prema muzu prati i jednu od prica o Banovic Strahinji.
  Banovic Strahinja uzdignut je iznad svih prolaznosti , vecan i postojan kao spomenik jednog teskog vremena srpskog naroda. Junak "cojstva" sa svim moralima komponentama, jedinstven i nepobediv. Narodni pevac ne stedi pohvale i kaze
       "Pomalo je takijeh junaka
        ka sto bjese Strahinicu bane.
  Cela prica o njemu lici na bajku o nepobedivom, osecajnom, aupom hrabrosti obavijenom i nepredvidivom junaku. On je spreman da sam krene u boj za svoj narod, za cast svoje ljube i slobodu svog doma. kroz dijapazon njegovih osobina protkano je ono pozitivno lukavstvo, mudrost koju korosti do poztizanja krajnjeg cilja. U sebi poseduje nadljudsku snagu, moc trpljenja i dozu snalazljivosti. banovic Strahinja je bistrouman i nepromisljen cak i u trenucima kada ga i nepromisljena ljuba izdaje, on ima snage da se bori i nepodlegne ranama. Preziruci kukavicluk on ne preza da odgovori svojoj tazbini, visoko uzdizanim junacima. U njemu lezi duboko osecajna licnost, koja iako izneverena i izigrana, spremna ja da postedi zivot svoje neverne ljube.
  Banovic Strahinja poseduje sve one osobine koje ga svrstavaju u mit , a pesme opevane o njemu samo potkrepljuju cinjenicu da mu ravnog junaka nema.

Moja kuca

  Najveci deo svog vremena provodim u kuci. To je najtoplije mesto gde uvek lepo i prijatno.

 Spoljasnji izgled. Sa glavne ulice gledajuci na nju vide se ulazna vrata i dva prozora. Ona nije bas velika ali je za mene lepa. Fasada joj je bela. Ono po cemu je ona karakteristicna jeste da ja na jednom uglu veoma visoka tresnja a na drugom jelka.
  Unutrasnji izgled. Ulaskom u kucu  vidi se jedna prostorija u kojoj provodimo najveci deo leta. Iduci dalje vidi se hodnik koji ima gde ima pet ulaznih vrata. Pravo niz hodnik ulazi se u dnevnu sobu tu se veme najvise provodi. Medjutim, ova prostorija je veoma hladna jer se prozor nalazi na severu. U sredisnjem delu stoji veliki trpezrijski sto. Pored njega ugaona garnitura i komoda sa televizorom, prozor gleda na jelu koja je veoma visoka. Soba koja gleda ka istoku takodje gleda na dud. Ta soba je trpezarija. na sredini se nalazi sto sa stolicama i razni aparati za spremanje jela.
  Oba ova drveta su izuzetno visoka, ali se veoma razlikuju. U maju stizu treznje i ima dosta ptica koji se hrane njima. Jela je sediste gnezda. 

Sta je to sto mi ne da mira

  Sta je to sto me tako uzbudi, posalje struju koja prodje mojim telom i hiljadu varnica koje tako peku i stvaraju cudan miris. To je miris koji se samo jednom dozivljava kao sto se covek samo jednom moze roditi. Pa posle preraste u osecanje, tako nepoznato  kao slucajni prolaznik. Kakvo je to osecanje? Zasto placem kam mi nije nista i zasto se smejem kad ne znam sta je smsno? niljadu pitanja a odgovora nema.
  Taj odogovor ne nalazim ni i zvezdama dok nocu ne mogu da zaspim. One tako sjaje kao da zele da mi pomognu a ja svake noci odgovor cekam. Ujutru kad ustanem i kad prvi zraci umijaju mi lice a ptice cvrkucu svoje najlepse pesme ja sam neraspolozena. U ogledalu gkedam sebe i stalno nalazi neke nedostatke. A zasto ih ranije nije bilo? To je to osecanje bez definicije i porekla ali ipak tako vazno u zivotu kao voda, vazduh, Sunce i majcin zagrljaj. nesto me kopka iznutra, ne da mi mira i kao da svi cekaju odgovor a ja cutim i gledam satima u jednu tacku a misli rasute, nikada da se smire u raj. " Zasto je to tako, pa da nisam bolesna, ne rumena sam i rumena kao sunce u zenici". zasto se svi okrecu oko mene, bas su dosadni, zar ne razumeju da mi treba tisina, samoca i malo prostora. Zar i oni nisu bili deca, zar i oni nisu imali osecanja tako cudna i nepoznata koja me prosto hipnotisu? Zasto im smeta moja prejaka muzika? Zasto moja majka misli da sam cudna i cutljiva a otac misli da su mi dosle moje bubice? Zar ne znaju da ja vise nisam malo dete kojem treba pomoc na svakom koraku. Onda tako prekorevajuci svoje zabrinute roditelje setim se narodne izreke " Za majku je dete uvek malo, plasljivo i kome uvek treba pomoci". Onda se pitam da nisam preterala i na kraju zakljucim: " Krivo je nepoznato osecanje". Zasto je tako bezdusno to osecanje, navelo me je na svadju sa majkom zbog meke nevazne stvari? Zasto me vec jednom ne napusti, zasto je nemilosrdno pa zar ne vidi da placem i da mi suze polako jedna pa jedna teku niz uznemireni lice? Zar ne vidi da nocu jecam neznajuci zasto zaleci se Mesecu " jednom prijatelju koji mi se nece narugati i nasmejati". Nesto bih poverila po nekom : drugarici, mami, prijatelju ali ne. Mama je sve to odavno vec prosla i za nju su to osecanja nepoznata kao i meni. Ostalima ne jer se bojim podsmeha, jer svi misle na vaznije stvari. I tako ostajem sama sa svojim nepoznatim osecanjem da bijm bitku dok jena od nas na kraju ne pobedi.

Put na more

  More! To je bezkrajna plavetnilost koja se prostire od obale do neke linije tamo u daljini gde se spaja sa nebom.
  Do sada sam ga videla samo na TV, pa mi je bilo tesko da zamislim kako izgleda stvarnosti. Konacno dosao je i taj dan. Krenuli smo! Izlazeci iz Beograda u mislima mi je ostala slika letnje kise koja je pljustala na krovove kuca. Struja je nestala. Nista se nije videlo. A posle kraceg putovanja Kragujevac. Grad je bio obasjan svetiljkama a kisa je i dalje udarala u prozor automobila. Utonula sam u san i posle nekog vremena naglo se trgnula pred ulazak u Novi Pazar. Kisa nije padala ali napolju je duvao jak i hladan vetar. vec je bilo svanulo. Svi ovi ljudi pored puta bili su tako cudni. Zene i devojke uvijene u razne marame izgledale su tako neobicne. Osecala se neka cudna tisina. Smenjivali su se gradovi, pejzazi kao u nekom snu. Ovo je kanjon Morace- cula sam glas mog brata, a onda sam se potpuno probudila. Izgledalo je kao da je zemlja pukla, a gore visoko plavilo se nebo, koliko je plavo moglo biti od zbog kise koja je neumorno lila. Sve bi mozda izgledalo lepse da nas ona nije pratila skoro tokom celog putovanja. Negde kod cetinja pocelo je Sunce. Stali smo da se odmorimo i cula sam ujakov glas koji je rekao da smo blizu culja naseg putovanja. Prvi put sam osetila ovako naglu promenu klime. Prvo hladan jak vetar i kisa, a zatim Sunce koje przi svojim uzarenim zracima. Uzbudjenje u meni je polako raslo i konacno sam ugledala Budvu a onda Becice, Rafailovice, Sveti Stefan i obalu koja se prostirala u bezkonacnost.
  Bezkrajno plavetnilo se prostiralo ispred mojih ociju koje se tamo negde daleko stapalo sa nebom.Nikada nisam videla toliko vode na samo jednom mestu. Ulazim u Becice i prva pomisao mi je bila kako cu se slatko okupati u ovoj plavoj tecnosti.

Vocke u mojoj basti u prolece

  Doslo je prolece najlepse godisnje doba. Na livadi, u basti, u sumi, u parku oseca se njegov dah, sarene se njegove boje. Sva priroda je obukla svoje novo odelo pa i voce u mojoj basti. Na franama tresnje, visnje, jabuke, kruske i drugog voca trepere se zeleni listovi na prolecnom vetru.
  Ovoga proleca prvo su zamirisali cvetovi tresnje, visnje i sljive pa onda i cvetovi jabuke i kruske. Prolece je rajski mesec. U celoj basti se siri opojan miris voca! Na njihovim granama su sada vec vidljivi plodovi.
  A dole na zemlji jos cvetaju jagode, a sa strane grane malina su savile svoje glavice i kao da posmatraju sta se desava dole. Sa druge strane baste ponosno stoji jorgovan cije se grane leprsaju na vetru, i tako kao da pozdravljaju prolaznike. A malo dalje jasminove grancice su prepune pupoljaka koji vec opojno mirisu sireci svoj miris daleko niz ulicu. Jasmin i jorgovan su mozda greskom zalutali u drustvo vocaka, ali oni uglavnom lepo izgledaju, a jos lepse i opojnije mirisu.
  Svo voce u mojoj basti je ovoga proleca dobilo nove stanare, a to su pcele, bube, leptiri i neki drugi insekti.

Masta

  Zivot je reka, nepredvidiva i valovita, koja te nosi i njise cineci te jacim i snaznijim. Nas deciji zivot protkan je nitima realnosti i maste.

  Prolecni cvrkut i sum vetra tera na lenskarenje i prepustanje mastanju. sklapam oci i odlazim u druge svetove, drugacije vizije i horizonte, neke nove dimenzije. U mom svetu maste cve odise mirom i lepotom, svako ima pravo na zivot, osmeh dom i porodicu. Moja masta ispravlja iskrivljene slike surove stvarnosti, sve one tuzne trenutke i sene, one suze u ocima i vapaj u dusi.

  Samo u mojoj masti dugin spektar ima najlepse boje, sunce uvek sija, potocic zubori, deca se slobodno igraju, a pticice pevaju najlepse pesme. Moja masta ima jaku moc koja prodire u najtamnije kutke svakodnevnice i cini ih srecnim i razigranijim. U mojoj masti ja sam veliki, moja okolina odise cistotom i zelenilom, ljudi su kulturno uzdignuti i fini, a zemlju greje slobodarsko srce.

  Deca su ono sto odrasli vise ne mogu biti, sposobni da mastaju i mastajuci pobegnu od realnosti u potrazi za srecom. Moja masta je odraz neke druge strane moje licnosti , odraz mojih nadaja, zelja, htenja i ideala. Mozda ce moja masta jednog dana biti realnost, a svet jedna oaza mira i srece.

Jedan list iz mog dnevnika (letnji raspust)

  Jutro je. Posmatram kako se paucinatsa magla dize ka nebeskom svodu. Jako udahnuh redak planinski vazduh. Miris pokosene trave, ususkane babine i dedine kuce, miris netaknute i nabujale prirode pece mi nozdrve.
  Sedim na brdu blizu kuce. U meni osecaj koji mi siri vidike, zelja da poletim, radost pripadnosti. Zelim da i ti, moj dnevnice, osetis moju poletnost, razigranost trenutka, da ti udahnem lepotu moje dedovine. Sve se tako kupa u ususkanosti, neki cudan mir lebni nad nekih desetak kuca...
U glavi zamisljam kako je nekad moje selo izgledalo, pokusavam da oslikam dedine price o moru zetelaca, o pesmi kopaca, o praljama na nabujalom potoku i igri dece.... Gledam nakrivljane kucice za koje vreme godinama, decenijama, stoji, casovnik ne pomera kazaljke, drvece se blago dodiruje da ne poremeti harmoniju.
  Posebnu tplinu uneo je babin rucak, vruca pogaca, kajmak i velika casa mleka... Vec tada sam gledao u tvoje korice, pomalo tuzan da necu moci da ti oslikam lepotu koja mi ispunjava srce toplinom i cudno mi igra u damarima.
  Dragi moj dnevnice, danas sam najjace osetio kako me moji koreni vuku sebi, onu tugu zbog odlaska i zelju da se okrtenem, potrcim i ususkam u toplinu mog sela.

Opis moje majke

  Majka kao najlepsi pupoljak ruze, kao pesma koja unosi srecu, kao osmeh deteta i neznost prolecnog povetarca.

  Moja majka poput andjela plavih ociju uvek neznih i milih. U njenoj kosi igraju vetrovi svoju igru. Moja majka ima najneznije ruke, tople i lake koje odnose sve boli. Visoka poput najlepse jele uliva mi sigurnost i stiti od mraka. U koraku moje majke ima neke cudne poletnosti i veselosti. Njeno srce kuca samo za njenu decu, a dusa brine i strepi. Moja majka u liku andjela tako krhka, a opet jaka.

  Juce je bio praznik moje majke. Juce su sve ruze mirisale za nju, pticice pevale i sunce grejalo. Moja majka je kao najlepsi vesnik proleca u basti zelja.

Unutrasnji izgled moje sobe

  Moja soba kao odaja mojih snova, mojih zelja i htenja, moje nade i teznje, kao skloniste od vetrova zivota i nemilosrdnih oluja.

  Kao plavicasti oblaci, moje zavese, kao prekrivac na mom krevetu. Sve je paperijasto i nezno, valovito i lepo...veliki drveni regal ukrasen svim mojim igrackama. mojimprvim lutkama, smesnim krpenim klovnovima. Na mom stocicu u uglu slike meni dragih osoba, moja porodica, drugarice i ja iz mladjih dana,

  Poseban kutak u mojoj sobi odvojen je za poruke, tuzne i vesele, pisane u nalepu srece ili razocarenja. Taj delic mog carstva daje toplinu, licni pecat, oslikava mene u toplim tonovima.

  Volim tisinu moje sobe, njen veliki zagrljaj u mekoj postelji, tihu muziku i zvoncice na vratima kao glasnike novih posetioca...

  Volim osecaj kao pod vedrim nebom, dok se nase plavicaste zavese na osuncanom prozoru a to sunce baza zrake na procvale visibabe ispod terase moje sobe.

  Gledam kroz prozor poslednje trzaje zime i bitku koju dobija prolece ususkano u toplinu moje sobe.