Bez poverenja nema prijateljstva

    Od trenutka dolaska na svet kada smo po prvi put videli sve svojim ocima, ostili smo da ce nam zivot biti ispunjen srecom, zadovoljstvom, radoscu, ljubavlju ali i tugom i bolom.Iako nam je tesko da kazemo ali zivot u svetu lazi i istine koja boli nije nimalo lak. U teznji da postignemo ono najbolje trazimo pravi put u zivotu, koji vodi ko sto boljeim odlukama i resenjima.
    Na svakom koraku upoznajemo ljude kojima se divimo i sa njima gradimo prijateljske veze, ali postoje i oni kojima se cudimo i koje ne razumemo. To su ljudi koje nam je zivot namenio da ih upoznamo, da se sa njima druzimo, da verujemo jedni drugima i delimo sve u dobru i zlu. Moj najbolji drug je Djordje, decko koji zivi nedaleko od mene. Sada kad zatvorim oci i pokusam da se setim nekog dela svoje proslosti shvatim da je on, Djordje, uvek tu. I tako cesto mislimo da je zivot bajka i da ce mo se sa nekim osobama druziti uvek. Medjutim, zivot je nesto sasvim drugo, cesto vreme i daljina cini svoje....Moram reci da je to nazalost bilo i u mom sucaju. Mj drug, mogu reci moj drugi brat resio je da ode u Beograd na fakultet. U pocetku mi je bilo neobicno bez njega ali sam se tada radovao njegovom uspehu, a onda su njegova javljanja postajala redja i kraca. Dok sam se zavaravao da ce se Djordje javiti i da je samo zauzet novim obavezama, jednog dana resio sam da ga pozovem i saznam pravi razlog njegovog ponasanja. I dok sam ja pokusavao da pregazim svoj ponos, onako povredjen i iznerviran, cuo sam svoj telefon i nisam mogao da verujem, na ekranu je pisamo Djordjevo ime. Kada sam se javio, shvatio sam da sam bio sebican, Djordje mi je objasnio pravi razlog svog ponasanja, rekao je da mu je u pocetku bilo jako tesko da se snadje, da nije imao prijatelja i da ga je bilo sramota da mi to prizna. U tom trenutku sve su maske spale, moj drug, zastitnik, postao mi je jos veci prijatelj ovim priznanjem. Shvatio sam da mi puno veruje i da i ja njemu u svakommtrenutku mogu reci sve. Sada posle cetiri godine, cekam da se Djordje vrati i znam da ce sve biti kao pre, jer treba razumeti i prastati samo to nas cini ljudima.
    Treba verovati jer samo to ce nem omoguciti da imamo nekog uz sebe kada nam je tesko i kada ne znamo kako dalje.

Moj zavicaj

    Ono parce plavetnila, grumen zemlje, zubor reke, crveni prkosni krovovi, nasmejana lica ljudi, moj zavicaj.

   Srce mi se siri, brze pulsira u ritmu zivota, dusom osetim drhtaj na pomen mog zavicaja. Mnogi su vetrovi svakodnevnice, olujne stihije i mracni ponori hteli da izbrisu sve nase uspomene, nasu proslost, obelezja mog zavicaja, njegovu bit. Moj zavicaj kao nesto moje, nesto sto cini deo mene, moje detinjstvo. Moja ulica okupana zeenilom. kuce u pravilnom redu, nasmejana lica ljudi, dim koji se vijori iz odzaka ka uspavanom nebu. Nasa reka koja godinama zubori i nosi sve tajne napacenog naroda, hitajuci ka njoj poznatom cilju. Moja skola, moja klupa, moja knjiga, moja kuca, moje dvoriste, moje drvo, moj bunar, moja porodica i moje srce koje kuca za moj zavicaj.

    Svaki odlazak iz mog toplog utocista okupan je tugom, a svaki povratak pamtim po prizoru sa brda .

    Moj zavicaj kao luka utocista za izgubljene brodove, kao obala za nezne talase, gnezdo za promrzlu pticu i reka za malenu ribu. Moj zavicaj.

Most spaja ljude i obale

    Most kao nit koja spaja i razdvaja, gradjevina koja zblizava i udaljava, ona spaja tvorevine iznad visokih valova koja se prkosno smesi.
    Nas most na Kosovu , na Ibru, mitrovacki most poznat citavom svetu, okupan smehom, suzama, zaliven krvlju... On razdvaja oci pune mrznje, deli dve religije, dva naroda, dva koplja spremna da se ukrste. Przan i sam , zjati i ceka da bude voljen, vazan za srecu i zivot , bitan ljudima kao put ka buducnosti. Nocu sija plavicastom kao opomena, kao znak podele, kao prepreka za srecu.
   Nekada... Most na Ibru, spoj dve obale, dve zagrljene ruke u jakom stisku. Na njemu su se sastajali i grlili, voleli uz sum Ibra brojeci talase, umivali se prvim zracima Sunca. On je vodio do skole, posla, toplog doma, do jednog osmeha sto nestrpljivo ceka na drugoj obali. Svaki kamen utkan u gradjevinu opevan je pesmom, generacije su prenosile ljegovu duhovnu vrednost, most kao steciste vaznih dogadjaja koji se pamte. Nosile su Ibarse vode razne struj, dogadjaje, pripovedale o ljudima, milovale most srecne sto postoji.
   Most kao nesto sto ostaje, nem i stamen da prenese ono sto je video i osetio, sve radosti i tuge, sve odjeke sneha i jecanje. Most spaja ljude i obale....

Kako sam doziveo polazak u srednju skolu

   Godine se nizu jedna za drugom stvarajuci niz prelepih secanja. Ostaju ispisane stranice dnevnika i svesaka svim nasim osmesima i brigama, zajednickim trenucima....
    Na trenutak se vracam u proslost. Sedim u skolskoj klupi okruzen meni dragim osobama. Ali nazalost blizi se rastanak. Pri samoj pomisli na to srce mi se steze. Otvaram oci do bola ne bi mi zapamtio sve njihove pokrete, osmehe, brige... Iz razmisljanja me prenuo blagi majcin glas. Dosao je i taj dan! Od danas sam ucenik srednje skole. Pri samoj pomisli na to jezim se, hvata me nervoza a u glavi mi je hiljadu pitanja. Kako cu se uklopiti? Kakvo drustvo cu imati?
    I krecem. Sunce vec uveliko przi svojim zracima. Na ulici se cuje zagor. I dok jedni prepricavaju svoje letnje dozivljaje, drugi vec pricaju o svom prvom skolskom danu. Priblizavam se skoli. Noge mi klecaju, dlanovi se znoje, a srce sve brze lupa. Posle dugog cekanja obavesten sam u kojoj cu ucionici provesti prvu godinu svog skolovanja u srednjoj skoli. Ulazim u ucionicu i kao da vreme staje. Okruzen sam osobama koje ce uskoro postati deo mog zivota. Volim ovu profesiju i najmanje sto se nadam je da cu naredne cetiri godine provesti u lepom okruzenju. Nadam se da ce ovi ljudi biti dovoljno dobri kao oni od kojih sam se rastao.
    Zelim da ovaj deo mog detinjstva ostane upisan zlatnim slovima, da ostane duboko urezan u moje secanje.

Jedna moja impresija

    Jutro je tiho...Zvezde se pogasile, a Sunce jos ne izgrejava. Nebo na istoku dobilo boju plave ljubicice, a na zapadu se modri kao planinska perunika.
    Po ko zna koji put, sedim na terasi pokusavajuci da udahnem i da konacno zakljucim sta je to zbog cega svi kazu da je izlazak Sunca fantastican. A onda mi mjisli zastaju, oci se sire do bola mozak pokusava da zapamti svaki delic carolije. Sunce polakoizlazi, nebo dobija urudelu boju, podseajuci na plod zrelog kukuruza. Krece se ka zapadu i potiskuje Mesec koji sada izgleda kao iscedjen rez limuna. Dan i noc postavljaju medje, dele se. Od istoka se ukazuje zora.
    Vazduh proredjen i ispunjen mirisom cveca i cvrkutom ptica. Napolju jos uvek sve tiho, vise necujem ni otkucaje svoga srca, jer inpresioniran ovom carolijom koja se ponavlja danima, mesecima i vekovima shvatim da ipak postoje stvari koje ce biti sacuvane od zaborava vecno.

Postupak Kanjosa koji me je zadivio

    Ljudska velicina, snaga licnosti vredna divljenja, ono iskonsko i nadcovecno krije se u liku neustrasivog Kanjosa Macedonovica.
    Zelja za postizanjem pravde, ljubav prema postenju a ne materijalnim vrednostima, misao je kojom se Kanjos vodi. Njegova neustrasivost kada krece ka odmetniku Furlanu, on kao olicenje moci i snage iako fizicki sicusan. U njegovim venama tece krv borca i ratnika za pravdu i oslobodjenje od rastuceg zla. Kanjos u dvoboju biva nadmocniji, ali od duzda ne zeli novcanu naknadu za cvoje delo. On je mudar i recit, on zeli dobrobit za citav svoj naro, a ne lagodnost samo za svoj zivot.
    Kanjos Macedonovicje olicenje skromnosti i cestitosti, postenja i nadmoci, on oseca prezir prema ljudima koji svu vrednost i lepotu vide u materijalnoj dobiti. On se uzdigao od legende u svom narodu i dugo ce ostati kao uzvisena sttua mira i oslobodjenja.
    Malo je takvih junaka kao sto je neustrasivi Kanjos Macedonovic.

Jednom sam pokusao da dohvatim Mesec

    Masta....Ono nesto sto pokrece planetu, cini nas srecnijim u surovom svetu, daje krila i pomera brda.
    Noc je tamna, tiha i nezna. Nos prislonjen o prozorsko okno, pogled luta po obasjanom nebu, misli rasute... Gledam u Mesec i kao da mu vidim nasmejano lice, nezne oci, obrve. Ucini mi se da mi namiguje saveznicki, hrabri me, cini mi se da je sasvim blizu. Zamisljam nas susret, pogled sa te usijane glave, plutanje kroz zvezdana prostranstva. Mozda u ovom trenutku mnogo tuznih, srecnih, zaljubljenih zeli da dohvati Mesec, okrene planetu, preskoci okean, ode sa pricama na jug. Plutam u kocijama zvezde severnjace, masem malom i velikom medvedu, jurim ka Mesecu i pokusavam da ga sakrijem u nedra, sapnem svoju tajnu i utonem u san.
    Mozda bi mi Mesec misli citao, on zna sve, kad sam tuzan, srecan, kada mi se srce raduje... Dohvaticu Mesec.

Dozivljaj za vreme raspusta

     Zima je...Dani raspusta polako odmicu obojeni sneznim pahuljicama, decijim smehom i igrama na snegu.
     Jednog jutra kada se u vazduhu osecao miris mraza i zime, ja i tata krenuli smo put planine u poseti babi i dedi. Visoka kraljica delovala je zastrasujuce i nedodirljivo, prekrivena belom odorom. Na tatinom ramenu okacena lovacka puska, a ja hitam za njim noseci ranac sa iznenadjenjima za babu i dedu. U nozdrvama sam vec osecao miris tek ispecene pogace, opojni miris kajmaka i suvog mesa-osetih glad. Iza nas su ostajala brdasca, visoka drveca pod sneznim tepihom.
    Odjednom jaki sapat necijih koraka, culo se jurisanje i na tatin znak legoh iza obliznje jele.
    Na vidiku se ukaza krdo razjarenih divljih svinja-majka i njena mladuncad.Jurisali su ka nama. Osecao sam da ce mi srce izaci iz grudi, u grlu ogromnu knedlu, a  dlanovi su poceli da se znoje. Pucanj, jedan, zatim jos nekoliko, divlje svinjepromenise kretanje uplasene pucnjavinom.
    Pogledah tatu i osetih sigurnost i toplinu. Rece da je pucao u vazduh jer mu je bilo zao mladunaca i njihove opasne majke...\
    Tama je vec pocela da prekriva snezne obranke a mi smo prolazili babinoj kuci. Pod utiskom dozivljenog straha zagrlih babu i dedu, nestrpljivo cekajuci da im ispricam. Taj neverovatni prizor i pretrpljen strah ostace jos dugo urezani u mom secanju.

Da imam caroban stapic

     Svako dete voli da masta, da sanja ruzicaste snove i boji surovu realnost. Sta bih ja ucinio da sam Mocan, da posedujem caroban stapic, da budem carobnjak?
     Moj caroban stapic bi svet ucinio boljim, vratio osmeh na tuzna, decija lica. Prizvao bi sunceve zrake da ukrase zemlju, napravio bih kucice za sve napustene ptice, naucio jezik leptira i sa njima obisao svet...Moj caroban stapic bi napravio vrt zelja, nada i snova. Nahranio bih sva gladna usta, natopio zemlju zeljnu kise, plovio na oblacima, iscrtao dugu...
     Moj caroban stapic napravio bi most prijateljstva za sve narode, topli zagrljaj za svu crnu, zutu, belu decu, ulio u njihova srca ljubav umesto mrznje.
    Ja, carobnjak, vratio bih mom parce njegovog plavetnila, njegovu porusenu kucu, ljuljasku u dvoristu i sve ono sto je cinilo njegovo detinjstvo.
     U mojoj maloj, decijoj glavi postoje samo oni delovi maste koji svet boje u ljubav, ljude u prijatelje, tugu u srecu, suze u smeh....Moja decija masta...

O majci

     Luka koja uvek primi napustene brodove, pecina za uplasene medvedice, skoloniste od strasne oluje, toplina Sunca koja greje promrzle prste-majka.

     U jednoj reci protkana su najdivnija osecanja, svi on osmesi na ozarenom licu, cvrkuti ptica i budjenje novog dana.Najlepsa arija koja podize latice ruza i tera na igru, dasak zivota u iznemoglom telu ratnika... Moja majka kao najveca podrska, topli zagrljaj nakon napornog dana, reci utehe posle zivotnih neuspeha. Niko kao majka ne gleda tako milo i toplo, niciji dodir ne leci, a reci zaceljuju najdublje rane. 

     Budjenje proleca i bujanje prirode u svojoj lepoti podseca na moju majku, plavetnilo neba na njene oci, krila labuda na nezne ruke, a stas na usplamtelu brezu.

     Jedna je majka, jedna je lepota koja sija vecno, jedan je zalazak Sunca koji se pamti, slika, plam i rec, moja majka kao milion iskrica u vatri zivota.