Most spaja ljude i obale

    Most kao nit koja spaja i razdvaja, gradjevina koja zblizava i udaljava, ona spaja tvorevine iznad visokih valova koja se prkosno smesi.
    Nas most na Kosovu , na Ibru, mitrovacki most poznat citavom svetu, okupan smehom, suzama, zaliven krvlju... On razdvaja oci pune mrznje, deli dve religije, dva naroda, dva koplja spremna da se ukrste. Przan i sam , zjati i ceka da bude voljen, vazan za srecu i zivot , bitan ljudima kao put ka buducnosti. Nocu sija plavicastom kao opomena, kao znak podele, kao prepreka za srecu.
   Nekada... Most na Ibru, spoj dve obale, dve zagrljene ruke u jakom stisku. Na njemu su se sastajali i grlili, voleli uz sum Ibra brojeci talase, umivali se prvim zracima Sunca. On je vodio do skole, posla, toplog doma, do jednog osmeha sto nestrpljivo ceka na drugoj obali. Svaki kamen utkan u gradjevinu opevan je pesmom, generacije su prenosile ljegovu duhovnu vrednost, most kao steciste vaznih dogadjaja koji se pamte. Nosile su Ibarse vode razne struj, dogadjaje, pripovedale o ljudima, milovale most srecne sto postoji.
   Most kao nesto sto ostaje, nem i stamen da prenese ono sto je video i osetio, sve radosti i tuge, sve odjeke sneha i jecanje. Most spaja ljude i obale....